Uslovljavanje gubitka prava iz osiguranja neispuenjavanjem obaveze prijave štete osiguranju
U praksi prvostepenih sudova česti, a jednako sporni slučajevi, kao oni opisani u prethodnim napisima, su oni u kojima osiguranik nije prijavio štetu MUP-u, te nije sačinjen zapisnik o uviđaju saobraćajne nezgode. To vodi činjenici da osiguranik nema validnu ispravu kao potvrdu realiazcije osiguranog slučaja, što je bitno za ostvarivanje odštetnog zahteva od osiguranja.
Ishod toga je da, u takvi situacijama organizacija, za osiguranje neretko odbija isplatu naknade iz osiguranja zasnivajući svoju odluku na tome da osiguranik nije ispunio svoju obavezu iz uslova osiguranja, a koju je prihvatio potpisom polise, da prijavi štetu MUP-u. Ovakav stav može se problematizovati sa stanovišta više aspekata i to pre svega da li je osnovano da osiguranje uslovljava isplatu naknade iz osiguranja i uopšte da stavlja u izgled pretnju gubitka prava iz osiguranja neprijavljivanjem štete MUP-u, kao i da li je takva odredba uslova osiguranja ništava?
Odgovarajući na postavljeno nametnuto pitanje, polazna tačka je pozitivno pravna regulitiva i to pre svega član 917 Zakona o obligacionim odnosima koji imperativno propisuje dužnost osiguranika obaveštavanja osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja. Drugim rečima, osiguranik je dužan da obavesti osiguravača o nastupanju štete koja je u biti ostvarivanje osiguranog slučaja u konkretnoj životnoj situaciji u saobraćaju, a osiguravač na taj način biva upoznat o nastupanju svoje obaveze isplate naknade iz osiguranja osiguraniku. Prema tome, ako obaveštenje o nastupanju osiguranog slučaja posmatramo kao nastupalu štetu sa svim imovinsko pravnim ili neimovinskim posledicama, onda osiguravač mora imati saznanja o svim relevantnim činjenicama u vezi sa načinom nastanka takve štete, odnosno njenim prouzrokovanjem, kao i obimom same štete, zbog korelativnog odnosa visine štete i visine odmerene naknade štete između kojih parametara stoji znak jednakosti.
Kada govorimo o sudskoj praksi gotovo je jednodušan stav kako prvostepenih, tako i drugostepenih organa da osiguranik kao oštećeni mora da dokaže postojanje štete u vidu njenog osnova i visine, u prilog kom dokazivanju svakako ide postojanje policijskog zapisnika kao javne isprave o nastaloj saobraćajnoj nezgodi – realizaciji osiguranog slučaja – nastupeloj šteti. Upravo iz takvog zapisnika, koji je sačinjen od strane vršilaca javnih funkcija, naravno uokvirima njihovih javno pravnih ovlašćenja osiguravajuće društvo, biva obavešteno o svim relevantnim informacijama o nastupeloj šteti, a sa druge strane ukoliko dođe do parničnog postupka i sud vrši pravnu kvalifikaciju i ocenu policijskog dokaza koji prema članu 238 Zakona o parničnom postupku. Dakle, iz navedenog se zaključuje da je postojanje policijskog zapisnika conditio sine qua non za dokazivanje nastale saobraćajne nezgode i nastupele štete, ovo posebno ako se ima u vidu da u slučaju da dođe do parničnog postupka i bude sporna odgovornost za nezgodu veštak saobraćajneo tehničke struke mora da ima relevantne podatke i dokumentaciju o nezgodi kako bi utvrđivao ponašanje učesnika u nezgodi, eventualne propuste i doprinos istoj.
Istini za volju, neretko se prilaže i tzv. evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, ali se on različito tretira u zavisnosti od stava suda, te prema jednom delu sudske prakse on predstavlja validnu ispravu jednaku policijskom zapisniku, dok prema drugima on nije ništa drugo do međusobno postojanje izjava dvaju učesnika saobraćajne nezgode u kojima oni daju svoje lično gledište na koji način je došlo do udesa, a sama izjava o priznanju krivice ne može da se tretira kao priznanje odgovornosti za nastalu saobraćajnu nezgodu.
Neulazeći u razmatranje ispravnosti rečenog, postavlja se pitanje da li osiguranik može izgubiti pravo na naknadu iz osiguranja u slučaju da nije prijavio štetu MUP-u, odnosno kada nema policijski zapisnik, te u tom smislu član 918 Zakona o obligacionim odnosima nudi odgovor propisujući ništavost ugovorne odredbe, dakle i uslova osiguranja, koja predviđa gubitak prava na isplatu naknade iz osiguranja ukoliko osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih ili ugovorenih obaveza. Tumačenje jednog dela sudske prakse odnosa između dvaju navedenih članova 917 i 918 Zakona o obligacionim odnosima je da neprijavljivanje štete MUP-u i nesačinjavanje zapisnika ne može voditi gubitku prava iz osiguranja, upravo zato što je takva odredba uslova osiguranja prema članu 918 ništava, dok su drugi stava da navedena odredba uslova osiguranja nije ništava jer je odredba člana 917 koja se odnosi na dužnost obaveštavanja osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja imperativna, dakle kognetna norma čija se primena ne može isključiti, te se član 918 odnosi samo na dispozitivne norme, ali da svakako ne može da dovede do gubitka prava iz osiguranja, već samo može otežati procesni položaj oštećenog u pogledu dokazivanja postojanja štetnog događaja i nastale štete, kao i njenih razmera, što će naročito biti značajno kod auto kasko modaliteta ugovora o osiguranju i kod totalne štete.
Uzimajući u obzir sve rečeno, svrha napisa je bila da ukaže na različita gledišta sudskih veća, kako prvostepenih, tako i drugostepenih na izloženu spornu situaciju u vezi sa realizacijom odštetnih zahteva po osnovu osiguranja od auto odgovornosti. Neulazeći u njihovu ispravnost, cilj je bio da se izloži argumentacija za i protiv navedenog postupanja, a rešenje navedene situacije pokazaće budući stavovi drugostepenih sudova u evaluaciji prvostepenih odluka.
Prethodna dva članka možete pročitati na sledećim linkovima:
Ključna pitanja naknade štete nastale realizacijom osiguranog slučaja – prvi deo
Ključna pitanja naknade štete nastale realizacijom osiguranog slučaja – drugi deo
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu.
